Skip to main content
Vida Petrović Škero - bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije

Nezavisnost je ljudsko pravo građana, a ne sudije

Nezavisnost je ljudsko pravo građana, a ne sudije

Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, aktivno se bavi ljudskim pravima i nacionalni je ekspert Saveta Evrope za ljudska prava. Za časopis „Kolega” govori o problemima u srpskom pravosuđu, zakonima, predloženim ustavnim amandmanima i drugim aktuelnim pitanjima. 

Na pitanje kada je pravosuđe najviše trpelo pritisak kaže da ako se pogleda pravosudna istorija „početkom prošlog veka celokupni sastav Vrhovnog suda kralju je ponudio ostavku, jer je rekao ‘Ako vi tražite sve što tražite od nas i ako mi ne uradimo onako kako vi mislite da treba, onda mi nemamo nimalo nezavisnosti’”. 

Oni su ponudili tada ostavku. Danas niko ne nudi kolektivnu ostavku jer bi, bojim se, bila i prihvaćena. Ali, onda kada se to desilo kralj je rekao: „Ja se izvinjavam sudijama i trudiću se da se uzdržim od komentarisanja, a vi radite svoj posao”. U našoj zemlji pritisak se povećava, ali više nemate direktan pritisak na sudiju. Retko ko će pozvati sudiju i reći šta želi da uradi. Eventualno će porazgovarati sa predsednikom suda koji će se takođe uzdržati da direktno kaže sudiji šta da uradi, ali će se zato iskoristiti konferencija za štampu i mediji. Verovatno da bih ja, po mišljenju nekih političara, trebala da budem razrešena. Jedan političar je rekao da bi takvi ljudi trebali da se izopšte iz pravosuđa i da uđu u politiku i neka rade šta hoće. Zaboravio je da sudije ne mogu da uđu u politiku, a i zašto bi neko izlazio iz svoje profesije gde ima obavezu kada se donose novi zakoni, naročito novi Ustav koji reguliše pravosudnu oblast, da iskaže svoj stav o pravosuđu i koje su potrebe za nas bitne da bi dali bolje pravosuđe građanima – kaže Vida Petrović Škero i naglašava da „kako dolazimo pred aktuelni trenutak, kako se približavamo izborima i mogućem reizboru nastaje posredan pritisak koji zaista unosi nemir, ne samo u sudske redove, već i kod građana“. 

Iako nije aktuelni sudija, sve što se dešava u pravosuđu prati i preko organizacije CEPRIS, koja se bavi pravosudnim istraživanjima. 

Kada govorimo o procesu promene Ustava moramo prvo da uočimo kako je došlo do njega. Nije sudstvo tražilo da se vrši promena Ustava jer je to opasno. Ustav mora da bude pravni osnov za pravljenje pravne države, celo uređenje mora da bude dobro regulisano. Naš sadašnji Ustav kaže da imamo tri grane vlasti, zakonodavnu, sudsku i izvršnu, koje funkcionišu u okvirima ravnoteže i kontrole. Odmah će se neko zapitati, a šta je sa stavom koji kaže: sudska vlast je nezavisna. Kako je nezavisna ako druge dve grane mogu da je kontrolišu jer sud nema političku vlast. Sudija mora da se bira kao stručnjak, a ne kao neko koga građani vole. Takođe, pravnik koji ima prosek deset ne znači da će biti savršen sudija, a isto tako morate gledati niz stvari da bi obezbedili kvalitetnu sudsku vlast. U toku pravljenja i diskusije o ustavnim amandmanima napravili su se okrugli stolovi na kojima nije bilo javne debate. Ministarstvo pravde nije imalo nikakav predlog, nikakvu viziju, oni nisu dali šta žele da naprave, nego su to dali u zadatak svakome ko želi da učestvuje u diskusiji. Dakle, promena Ustava ide na inicijativu države, a zašto? Imali smo veoma negativnu ocenu Ustava koji je sada na snazi u delu koji se odnosi na regulisanje pravosuđa. Venecijanska komisija je, između ostalog, rekla tada da je Srbija napravila recept za politizaciju pravosuđa. Svi članovi Visokog saveta sudstva birani su u Skupštini. Naravno, to ne mora da bude tragično ako se takva norma o načinu izbora poštuje i ne zloupotrebljava tako da se vrši politički uticaj, ali postoji norma koja daje tu mogućnost kada su svi članovi tako izabrani, a isto je bilo i za Državno veće tužilaca – podseća Vida Petrović Škero i dodaje da je Akcionim planom za reformisanje pravosuđa doneta odluka kada će i kako biti reformisan naš Ustav i doneti amandmani koji će, kako je rečeno, obezbediti depolitizaciju sudstva, omogućiti da sudstvo postane odgovorno i obezbediti vladavinu prava građanima. 

Isto to je navedeno u Akcionom planu i za poglavlje 23. Postojala je radna grupa u kojoj su bili profesionalci, profesori ustavnog prava, bilo je sudija, tužilaca i data je osnova za buduće reformisanje, nikada dovršena, koju je prihvatilo celokupno srpsko pravosuđe. Svi su bili saglasni sa osnovom za promene. Nauka se složila sa tim i kada smo krenuli da sada stvarno radimo te ustavne promene, palo je u vodu. Svi propisani rokovi u akcionom planu nisu poštovani. Na okruglim stolovima diskutanti mogu da diskutuju pet minuta izlažući ono što je Ministarstvo stavilo na svoj sajt, ali nije dozvoljena debata. Debate nije bilo. Tražilo se da se svi elaborati dopune šta svaka organizacija smatra da predstavlja pravni okvir za standarde nezavisnosti. Kada se to završilo, konačno je na sajtu Ministarstva osvanula radna verzija ustavnih amandmana. Niko nije znao ko je to napisao, da li je postojala radna grupa. I ono što je posebno interesantno, vekovne garantije u našem uređenju da niko ne može da utiče na sudiju su brisane. Uzgred, to je deklarativna odredba, ali ni u tragu je nismo želeli. Jasno je bilo da to nisu radili veliki stručnjaci. Susreli smo se sa istaknutim pravnicima koje će birati u Visoki savet isključivo Skupština, susreli smo se sa privatnom funkcijom koju nismo mogli da pronađemo ni u jednoj pravnoj enciklopediji, jer šta je to privatna funkcija. Utvrdili smo da bez obzira na mišljenje Venecijanske komisije u radnoj verziji Ustava postoji konstatovan samo Vrhovni kasacioni sud, ali zato što se kaže da je on sada Vrhovni sud, nije više kasacioni. Nijedan drugi sud se ne pominje – kaže Vida Petrović Škero. 

Prema njenim rečima „imajući u vidu reizbor sudija i potpunu neuspelu reformu pre nekoliko godina koja je uzdrmala i ruinirala pravosudni sistem, izvršena je tako što su zakonom doneli nova imena za apsolutno svaki sud”. 

Tu smo imali vrstu novog suda i tu bi morao da se vrši izbor sudija jer ih nemamo u sistemu, odnosno, možda ih imamo ako imamo višak sudija, ali to nije bio slučaj. Kod nas je svaki sud dobio drugo ime i dato je obrazloženje da ćemo vršiti izbor svih sudija ispočetka i napravili smo novi reizbor koji je katastrofalno završen. Pravosuđe sada kaže, ako sada kada se donese Ustav politička vlast reši da donese odluku o reizborima, ima uslova za to jer je standard opšte prihvaćen da se može vršiti reizbor. Ko građanima daje garancije da država neće to uraditi? Dalje je urađeno tako da se može mehanizam upućivanja u drugi sud i razmeštanja sudija jako zloupotrebljavati i iskoristiti. Mi možemo reći ne, ali to je moguće. Govorimo već o četvrtoj verziji amandmana. Konačno, kada se nešto od toga menjalo, ministarka pravde je obavestila javnost da nema radne grupe nego da su samo i isključivo radnici ministarstva sačinjavali nacrt ustavnih amandmana. Dosta neobična situacija jer nisam sigurna da Ministarstvo pravde ima kapacitet, da su zaposleni toliko specijalizovani za ustavno pravo. Promene ustava moraju da se vrše tako da to bude pravno perfektno, a ne pravno zadovoljavajuće, da pored ljudi koji se razumeju u pravosuđe postoji jedan broj onih koji se bave isključivo ustavnim pravom. Takav nacrt dostavljen je Venecijanskoj komisiji i rečeno je da će to biti sjajno tokom postupka koji je odudarao od ustavne procedure. Na okruglim stolovima od poslanika i zaposlenih u ministarstvu sudstvo je doživljavalo veoma neugodne komentare, od toga da nas treba potpuno proveriti, jer nije u redu kako su neki izabrani, da je dosta ljudi koji su politički birani. Interesantno je da to upravo govore predstavnici stranke koji su javno rekli da je nakon reizbora veoma veliki procenat neizabranih sudija ušao u njihovu partiju. Sve sudije su vraćene, opet, bez kriterijuma – kaže Petrović Škero. 

Podseća da su izrečene tvrdnje da sudije daju sebi za pravo da uzimaju decu, uzimaju ljudima posao, platu, da teraju ljude u zatvor, a nemaju nikakvu odgovornost. U više navrata je rečeno da sudije hoće nezavisnost, a jedan od predstavnika izvršne vlasti je rekao da to ne postoji, da je to fetišizam sudija!

To jednostavno pokazuje da su ciljevi zašto se vrši promena Ustava potpuno zaboravljeni. Niko nije mislio o tome da treba izvršiti depolitizaciju, da se obezbede garantije nezavisnosti, da nezavisnost mora da ima određene garantije, i u Ustavu, i u zakonima za sudije i sudstvo, jer šta je nezavisnost? Nezavisnost je ljudsko pravo građana da mu sudi sud koji mora da bude nezavisan i nepristrastan i na zakonu zasnovan. To je pravo građana, a ne sudije. Stalno se kod nas vrši zamena teza i kaže se da sudije hoće da su nezavisne i nikom odgovorne. Mislim da nema profesije koja nije više kontrolisana, a i sa većom odgovornošću, ali ta odgovornost mnogo zavisi od toga kako su ti obezbeđeni uslovi rada. Da li je sudija koji ima 1.500 predmeta i zakazuje predmet jednom do dva puta godišnje odgovoran za svoju neažurnost? Ako sudija ima u godini 1.000 do 2.000 novih zakona, kada pored 1.500 predmeta mora da pročita novine u zakonu – pita Petrović Škero. 

Napominje da odgovornost sudstva postoji i da imamo velike probleme, problem razumnog roka, neujednačenu sudsku praksu i da kvalitet koji dosta opada mora da se popravi. 

Da bi se to uradilo potrebno je da država obezbedi određene baze. Mnogi se naljute kada kažem da zaista nema političke volje da izvršimo reformisanje, čak ni ustavnim amandmanima koje radimo. Građani neće imati nezavisno i kvalitetno sudstvo ako nema uslova – objašnjava. 

Upozorava na opasnost da će se ubuduće odluke donositi pod velikim pritiskom, a kakva je volja, kaže, pokazuje činjenica da je prilikom izbora za članove Saveta koji će biti izabrani u Skupštini prvo rečeno da će imati dve mogućnosti izbora sa jako malom apsolutnom većinom. 

Posle mišljenja Venecijanske komisije to se donekle menja, ali se, kaže, ako ne uspe prvi izbor članova Visokog saveta, izvršiće ga petočlana komisija koju sačinjavaju: predsednik Ustavnog suda, predsednik Skupštine, Zaštitnik građana, Republički javni tužilac i predsednik Vrhovnog suda. Četvoro je direktno ili indirektno birano od Skupštine, a predsednik Vrhovnog suda će biti biran jedino od strane Visokog saveta. Prvo, sam taj izbor još više slabi mogućnost objektiviziranja. Drugo, kada počnu da rade kako je pokazao tok raspravljanja o ustavnim promenama, na sastav pet – pet, predsednik VS imaće zlatan glas, vredeće za dvoje, ali može da se bira jedino iz redova ne sudija, već istaknutih pravnika i tu smo završili sa bilo kojom mogućnošću da sudstvo bude nezavisno i da nemamo mogućnost politizacije – kaže Vida Petrović Škero. 

Za Pravosudnu akademiju (PA) kaže da je to institucija koju je stvorilo sudstvo. Ideal je bio da se napravi institucija koja će omogućiti da se napravi početna obuka za ljude koji će biti kvalitetniji, koji ne uče na građanima kako biti dobar sudija. 

Ništa novo izmišljeno. PA je sačinjena, ali još nije sigurno kom modelu će se opredeliti pošto postoji niz modela: francuski model, holandski model i drugi. Nemamo potrebne garantije nezavisnosti za tu instituciju jer se kaže u velikom broju međunarodnih akata da PA mora da ih ima, zato što ne mogu izvršna i zakonodavna vlast da utiču na način funkcionisanja te akademije. Mi nemamo te garantije i gle čuda, ta ista Skupština koja se protivila donošenju bilo kakve akademije ili edukacije sudija insistira da je to jedini način izbora za sudiju. Svi smo se složili da PA mora da opstane i da se razvija, ali da nije trenutak da se nerazvijena institucija bude ustavna kategorija – kaže Vida Petrović Škero. 

Ne slaže se da Srbija ima kvalitetne zakone koji garantuju pravdu svojim građanima. Jedan od problema funkcionisanja sudstva su upravo zakoni, a ono što je Venecijanska komisija rekla govoreći o nacrtima amandmana je bilo da se nikako sudska praksa ne može regulisati zakonima, nego sudskom praksom, a sudska praksa ako se utvrdi da je nejednaka onda to ukazuje da ni zakoni nisu u redu i potrebno ih je menjati. 

Naši zakoni se donose tako što je velika potreba da usaglasimo zakone sa potrebama otvaranja poglavlja, a sada već i zatvaranja, i stalno se donose novi zakoni i izmene i dopune. Problematično je da se zakoni sve više donose po hitnoj proceduri, što je po Ustavu izuzetna mera, a kod nas to postaje uobičajeno. Donose se zakoni koji se sve češće donose za ličnost, za konkretan problem i trenutak. Odredbe zakona su kontradiktorne u okviru zakona, a zakon sa drugim zakonima ima potpuno suprotne odredbe tako da građani imaju veliki problem. Problem je i sudu da dovede pravo i pravdu u red sa takvim zakonima. 

Vida Petrović Škero kaže da ne bi mogla da odgovori na pitanje šta bi trebalo promeniti u srpskim zakonima, jer sve vrste zakona nose svoje probleme. 

U trenutku kada se rade ustavne promene treba poštovati ono što je država zacrtala akcionim planovima za reformu i poglavlje 23: da se obezbedi nezavisnost sudstva i depolitizacija, a da se posle toga sve što se dešava u vezi sa zakonima koji će morati da se usklađuju sa Ustavom, ima u vidu šta je naš primarni cilj u državi, a to je da obezbedimo vladavinu prava i pravo za svakog građanina – kaže Petrović Škero. 

Ukazuje da je najviše nesaglasnih odluka doneto u predmetima koji su u velikom broju pred sudom, a najbanalniji primeri su hiljade i hiljade predmeta vezanih za traženje povrata više plaćenog iznosa za obdaništa, za nacionalne službe, zatim milioni predmeta u vezi sa isplatom naknade za komunalne usluge, koje su građani prestali da plaćaju još 1996. godine, a dugovi za struju i vodu su enormno porasli i onemogućavaju normalno funkcionisanje preduzeća. 

Nejednaka praksa predstavlja problem jer takvih predmeta ima na hiljade, ali kada pogledate koja je to vrsta pravnih pitanja koje sud rešava videćete da se radi o pitanjima koja predstavljaju pravnu politiku države. U ovakvoj situaciji država mora da reaguje tako što će uskladiti zakone ili će preuzeti odgovornost što je došlo do pogrešnog obračuna visine naknade za obdaništa ili će dati nekakav plan za isplatu velikih zaostataka za komunalne usluge. To ne može sud da reši, to je pravno-političko pitanje vezano za još mnogo štošta. Problem postoji, a ono što je jako opasno je način rešavanja tog problema za koji nam je Venecijanska komisija pokazala primedbama da je to nedopustivo jer je predloženo, između ostalog, da će problem neujednačenja sudske prakse biti rešavan naročito od Vrhovnog suda, tako što će biti donet zakon koji će davati odgovore. Ko donosi zakon? Zakonodavna vlast, Skupština, na predlog izvršne vlasti. Da li je normalno da se na taj način usaglašava sudska praksa i omogući sudiji da tumači pravo. Naravno da ne. Međutim, nemam osećaj da država odustaje od takve ideje. Nešto je sređeno amandmanima, ali je jasno da se i dalje ne zna kako će raditi Vrhovni sud i da će to negde biti regulisano zakonom, samo to više nije napisano. Taj problem mora sistemski da se rešava, taj problem je problem države, ali ne može da se rešava političkim uticajem i voljom – kaže Vida Petrović Škero. 

Kako funkcioniše naše sudstvo od 2000. godine rečima crta „jednom krivom koja ide naniže, pa malo ravno i malko uzbrdo, ali mnogo manje nego što je prethodno sišla”. 

Dok država ne bude imala stvarnu volju da izvrši reformu sudskog sistema, niti ćemo imati sudski sistem kakav valja, niti će građani imati zaštitu svoga prava i to ću uvek ponavljati. Verovatno da sam još uvek u sistemu da bi hteli da me sklone zato što sudija ne sme da daje svoje mišljenje o sistemu – zaključuje Vida Petrović Škero.

Ne pristajem

Ceo moj radni život prošao je u sudu sa relativno kratkim periodom kada sam bila u grupi sudija koja je rekla „Ne pristajem”. U tom radnom veku uvek sam volela svoj posao, jer ma koliko si očajan što se nekada pravo i pravda razmimoilaze mnogo je dobro kada imaš dobar osećaj da si spojio pravo i pravdu. To ne znači da stranka koja je izgubila spor isto to misli jer stranka ne dolazi na silu u sud, ko god je ušao u sud veruje da je u pravu, ali kada nađete neku meru i ravnotežu između prava i pravde i imate osećaj da su ljudi shvatili da je to ipak pravničko rešenje koje je pravedno, onda imate veliku satisfakciju – kaže Vida Petrović Škero.

Poruka budućim pravnicima

Baviti se pravom koje je u vezi sa pravosuđem iziskuje stravično mnogo rada, mnogo ljubavi, jer inače ne možeš toliko i tako da radiš jer ćeš često da se susrećeš sa nepravom, nepravdom i da jedino ako zaista veruješ da radiš nešto kvalitetno, bilo kao advokat, sudija ili tužilac, možeš nečemu da doprineseš da bude bolje i da to bude izvor prihoda, ali ne izvor neprimerene zarade. 

Predstavljamo Vam Kolegu, periodičnu publikaciju namenjenu pravnicima-praktičarima, nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi. Nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi, spontano, kao rezultat želje da nas podseti na niti, potrebu za ujedinjenjem i isticanjem prednosti i važnosti profesije koju ona ima u društvenom sistemu. Kolega izlazi kvartalno, sa željom da obuhvati najaktuelnija dešavanja u tom periodu.

Kroz intimne razgovore sa sudijama, advokatima, pravnicima praktičarima, duboko smo zaronili u profesiju

Aktuelnosti i gorući problemi u sferi prava i društva uopšte.

Izveštavanje sa lica mesta, delić atmosphere sa stručnih savetovanja i drugih skupova u okviru pravne delatnosti

Osvrti i stručne kritike u domenu kulture i umetnosti

Eminentni stručnjaci vode Vas kroz pravne teme

Kratka forma u kojoj dva sagovornika nezavisno odgovaraju na ista pitanja, svako iz svog ugla

Svojevrsni rečnik pravnih termina

Problemi i moguća rešenja za smanjenje negativne međunacionalne tolerancije u praksi iz ugla pravnika praktičara

Besplatno!

U mogućnosti ste da potpuno besplatno, na Vašu kućnu adresu, primate naredne brojeve časopisa „Kolega“. Ukoliko pak želite da prestanete da primate naš časopis, obratite nam se putem adrese elektronske pošte.

Ukoliko se prijavite, na Vašu adresu će svaka tri meseca, stići bilten Kolega koji će Vas uputiti u aktuelnosti iz Vaše struke.