Izmene i dopune Zakona o radu

Zakon o radu donet je 2005. godine i do sada je više puta menjan. Najobimnije izmene usvojene su 2014. godine, a tokom 2017. godine je izmenjen dva puta – prvi put odlukom Ustavnog suda, a drugi put usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu od 14. decembra 2017. godine. 

Najnovije izmene i dopune usmerene su ka uvođenju novih obaveza poslodavcima u vezi sa zapošljavanjem i vođenjem evidencije prekovremenog rada, kao i ka popuni pravne praznine u slučaju sprovođenja otkaznog postupka. 

U članu 35. Zakona o radu, koji se odnosi na obavezu poslodavca da ugovor o radu ili drugi ugovor o radnom angažovanju drži na mestu rada zaposlenog ili radno angažovanog lica, dodat je stav 2. kojim se uređuje da poslodavac prijavu na obavezno socijalno osiguranje za novozaposleno ili radno angažovano lice mora podneti najkasnije do dana stupanja na rad tog lica. Ovo je pozitivno rešenje koje će u praksi dovesti do težeg izbegavanja obaveze poslodavca da prijavi svoje zaposlene i doprineti smanjenju takozvanog neformalnog rada, odnosno rada bez pravnog osnova. U poslednje dve godine inspekcija rada je značajno intenzivirala kontrolu poštovanja obaveze poslodavca da zaposlena i druga radno angažovana lica (po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, kao i drugim ugovorima) prijavi na obavezno socijalno osiguranje.  Jedan od problema na koje su inspektori rada nailazili jesu izgovori poslodavaca kako su lica koje su bila zatečena bez ugovora o radu ili radnom angažovanju i prijave na obavezno socijalno osiguranje, tek počela da rade. Ovom izmenom će se takva vrsta problema eliminisati, što će značajno uticati na efikasnost inspekcijskog nadzora ubuduće. U skladu sa rešenjem iz člana 35. stav 2. izmenjene su i odgovarajuće odredbe u delu koji se tiče prekršajne odgovornosti poslodavca. 

Druga novina koja je uvedena izmenama i dopunama jeste obaveza vođenja dnevne evidencije prekovremenog rada od strane poslodavca. Ovo će u praksi značiti da je poslodavac dužan da na dnevnom nivou beleži prekovremeni rad svih zaposlenih. Iako je usmerena ka rešavanju još jednog ozbiljnog problema koji postoji u lepezi svakodnevnog kršenja prava zaposlenih kod nesavesnih poslodavaca, čini se da jednostavna proklamacija ove obaveze bez dodatnih pojašnjenja, a naročito bez dodatnih mehanizama kontrole i sprečavanja zloupotreba, neće mnogo promeniti faktički položaj zaposlenih kojima je povređeno pravo na uvećanu zaradu zbog ostvarenog prekovremenog rada. I do sada su pojedini poslodavci jednostavno zanemarivali prekovremeni rad svojih zaposlenih i odbijali da isplate uvećanu zaradu, ili – još češće – umanjivali radne sate koje zaposleni provedu na prekovremenom radu (i u skladu sa time isplaćivali manju zaradu od ostvarene). Važno je priznanje zakonodavca da problem postoji; novouvedena norma je, u nedostatku mehanizma koji će sprečiti poslodavce da se i dalje ponašaju protivpravno, samo deklaratornog karaktera. Uz vršenje pritiska na zaposlene da svoje radne sate pogrešno prikazuju u evidenciji rada, poslodavci će moći da ponište njen domašaj.

Naredna novina jeste dopuna postupka koji prethodi prestanku radnog odnosa ili izricanja disciplinske mere iz člana 180. Zakona o radu, kojem je dodat stav 3. kako bi se uredilo dostavljanje upozorenja pred otkaz ugovora o radu zaposlenom. Naime, na osnovu izmena i dopuna iz 2014. godine, otkazni postupak je usložnjen, a neki detalji nisu precizno regulisani. U praksi se pokazalo da je jedan od većih nedostataka upravo odsustvo norme koja bi uredila način dostavljanja upozorenja pred otkaz ugovora o radu u slučaju povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline. Pojedini poslodavci su, u nedostatku regulative, na ovu situaciju primenjivali odredbe o dostavljanju rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. Zakona o radu, kojim je predviđeno da je poslodavac dužan da rešenje uruči zaposlenom lično, na poslu ili kod kuće, a ukoliko u tome ne uspe može da ga objavi na oglasnoj tabli poslodavca u kom slučaju se smatra dostavljenim nakon osam dana. Pokazalo se da je ovo analogno tumačenje dobra praksa i da pruža pravnu sigurnost kako poslodavcu, tako i zaposlenom. Zbog toga je navedenom izmenom takvo postupanje poslodavaca ozakonjeno i priznato kao opšte pravilo dostavljanja. 

Izmenama stava 3. u članu 272. omogućeno je da ministar svoju nadležnost za odlučivanje po žalbi na rešenje inspektora rada poveri drugom licu. Iako je ova izmena najverovatnije učinjena zbog efikasnosti (prema navedenoj odredbi, ministar ima relativno kratak rok od 30 dana da odluči po žalbi) mora se napomenuti da je i dalje aktuelno rešenje prema kojem strana nezadovoljna postupanjem inspektora rada ne može računati niti na mehanizam unutrašnje kontrole unutar Inspektorata za rad (iako zakonska mogućnost uvođenja iste postoji, na osnovu člana 54. Zakona o inspekcijskom nadzoru) niti na sudsku zaštitu, budući da je vođenje upravnog spora isključeno izričitom zakonskom normom, tako da se ceo postupak završava u drugom stepenu upravnog postupka (dakle, po odluci ministra ili lica koje ministar ovlasti). Ovakvo rešenje ne doprinosi kvalitetu rada inspektora rada, kao ni (pretpostavljenom) planu da u narednom periodu uvećanje ovlašćenja koja su im poverena koincidira sa srazmernim uvećanjem njihovih odgovornosti, a sve u cilju efikasnijeg nadzora nad sprovođenjem radno-pravnih propisa. 

Takođe, izmenama člana 275. Zakona uvedena je prekršajna odgovornost poslodavca u slučajevima izbegavanja isplate otpremnine, odnosno drugog načina uskraćivanja prava na otpremninu koja zaposlenom pripada po zakonu. Ovo je takođe pozitivno rešenje, ne samo zbog mogućnosti da poslodavac odgovara prekršajno, nego – čini se još značajnije – što se njime dalje učvršćuje stav sudske prakse da je pravo na otpremninu neotuđivo i da ga se zaposleni ne mogu odreći, odnosno da ga poslodavac ne može zanemariti u zakonom predviđenim situacijama (prestanak radnog odnosa zaposlenog kao viška zaposlenih, odlazak zaposlenog u penziju). 

Može se zaključiti da su uvedene novine uglavnom pozitivne u smislu operativnosti sprovođenja postojećih prava zaposlenih. Teško je očekivati da će one umnogome promeniti kvalitet njihove zaštite ali se svakako moraju pozdraviti kao pozitivan pomak nakon niza izmena iz 2014. godine koje su isključivo odgovarale poslodavcima. Čini se ipak da je ovom setu izmena i dopuna nedostajao i logično pripadajući deo izmena koje bi se odnosile na preciziranje (i uvećanje) ovlašćenja inspektora rada, budući da je iz višegodišnje prakse sasvim izvesno da relativno uzak i neprecizan pravni okvir u kojem oni deluju u pojedinim situacijama sprečava njihovu veću efikasnost i podizanje ukupnog autoriteta ove službe.