Skip to main content

Produženo krivično delo

Produženo krivično delo je sve do donošenja Krivičnog zakonika Republike Srbije koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, bilo jedan od najspornijih instituta u našoj teoriji i praksi. Pojedini teoretičari, poput F.Bačića, izričito su se i protivili primeni ovog instituta nazivajući je jednom fikcijom koju je praksa iskonstruisala da bi se izbegla primena propisa o sticaju krivičnih dela, te, suprotno načelu pravičnosti, omogućio povoljniji, privilegovani položaj učiniocu dela koja ulaze u sastav produženog dela u odnosu na učinioca koji učini više dela u idealnom ili realnom sticaju. 

Nasuprot navedenom i uvažavajući argumente istaknute protiv ovog instituta, većina autora je mišljenja da je u pojedinim slučajevima celishodno, pa i nužno, pravno objediniti prirodno povezana pojedina krivična dela u jedno krivično delo u produženom trajanju, s tim što se razilaze u shvatanju da li tu povezanost tražiti samo na objektivnom planu, ili i na subjektivnom, psihičkom planu učinioca. Ovo načelno pitanje dovelo je i do rascepa u shvatanju produženog krivičnog dela i do podele na one koji zastupaju čisto objektivnu teoriju, što je u našoj teoriji vladajuće, i one koji se priklanjaju objektivno-subjektivnoj teoriji.

Dakle, Krivičnim zakonikom je po prvi put produženo krivično delo postalo zakonska kategorija u našem krivičnom pravu i to uprkos činjenici da je dugi niz godina naša sudska praksa bogato primenjivala ovaj institut, bez obzira na postojeću pravnu prazninu. Iako je bilo prigovora da su time sudovi grubo povredili načelo zakonitosti, nesporno je da je takva praksa ukazivala na potrebu da se u izvesnim slučajevima prirodni pluralitet krivičnih dela učinjenih od strane istog učinioca shvati kao jedno delo - delo u produženom trajanju (delictum continuatum), kao i da se jasno, odredbama krivičnog zakona, odrede uslovi za njegovo postojanje. Na ovaj način su život i praksa prethodili zakonodavcu, pa su sada razrađeni i provereni uslovi (elementi) i definicije preuzeti u zakonski tekst, čime je ponovo potvrđena neophodnost jedinstva teorije, zakona i prakse u jedinstvenom cilju – zaštiti društva od svih oblika i vidova kriminaliteta, uz poštovanje zakonitosti.

Odredbama člana 61. Krivičnog zakonika Republike Srbije regulisan je institut produženog krivičnog dela, te je već u pravom stavu data i definicija ove pravne konstrukcije. Naime, navedeno je da produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koji predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od sledećih okolnosti: istovetnosti oštećenog, istovrsnosti predmeta dela, korišćenja iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstva mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstvenog umišljaja učinioca. 

Iz citiranog zakonskog pojma produženog krivičnog dela proizlazi da je za primenu ove pravne konstrukcije u konkretnom slučaju potrebno kumulativno ispunjenje tri uslova, s tim što je za postojanje trećeg uslova neophodno da budu ostvarene najmanje dve od pet ponuđenih okolnosti. Dakle, prvi obavezan uslov je da su u pitanju ista ili istovrsna krivična dela, drugi obavezan uslov je da postoji vremenska povezanost, vremenski kontinuitet, a treći obavezan uslov je da učinjena dela predstavljaju celinu, što se dokazuje postojanjem najmanje dve od sledećih alternativno postavljenih okolnosti: istovetnost oštećenog, istovrsnost predmeta dela, korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela i jedinstveni umišljaj.

Polazeći od navedenih odredbi Krivičnog zakonika proizlazi da je naš zakonodavac prihvatio objektivno shvatanje pojma produženog krivičnog dela (koje je inače dominantno u našoj krivičnopravnoj teoriji), s obzirom da je subjektivni elemenat u vidu jedinstvenog umišljaja postavljen alternativno, te se navedena pravna konstrukcija može u praksi izgraditi i bez postojanja subjektivnog momenta na strani učinioca. Jedino u slučaju navedenom u stavu 5. citiranog člana, kada produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, obavezni uslov je postojanje jedinstvenog umišljaja učinioca, te se samo u pogledu takvih dela zakonodavac priklonio objektivno – subjektivnoj teoriji.

Međutim, postavljena su i određena ograničenja u pogledu primene ove pravne konstrukcije, a to su da kod krivičnih dela upravljenih protiv ličnosti je moguća primena produženog krivičnog dela samo ako su učinjena prema istom licu (član 61. stav 2. KZ), dok ne mogu činiti produženo krivično delo ona dela koja po svojoj prirodi ne dopuštaju spajanje u jedno delo (član 61. stav 3. KZ). Koja su to krivična dela čija je priroda takva da ne dopušta primenu ove pravne konstrukcije, ostavljeno je sudu na odlučivanje u svakoj konkretnoj situaciji. S jedne strane, treba imati u vidu uslove za produženo krivično delo i smisao ovog instituta, a s druge strane, prirodu određenih krivičnih dela (npr. krivično delo terorizma teško da bi zbog svoje prirode dozvoljavalo primenu ove konstrukcije). Takođe, postoje mišljenja da navedena odredba znači da se krivična dela koja su upravljena na najviša dobra čoveka ne mogu spajati sa krivičnim delima koja su upravljena istovremeno i na lična dobra, i na druga dobra oštećenog, bez obzira da li se radi o istovrsnim krivičnim delima (na primer, krivično delo razbojništva i krivično delo krađe se, zbog navedenog, ne mogu spajati u produženo krivično delo).

Kada se razmatraju posledice postojanja produženog krivičnog dela kao jednog dela, jedno od prvih pitanja koje se postavlja jeste pitanje pravne kvalifikacije produženog krivičnog dela, kao i pitanje kažnjavanja. Naime, pitanje pravne kvalifikacije produženog krivičnog dela u slučaju kada je sastavljeno od u potpunosti istih krivičnih dela ne predstavlja nikakav problem. U tom slučaju, s obzirom da se produženo krivično delo shvata kao jedno delo, pravna ocena se vrši podvođenjem pod jedan propis kojim je to delo i regulisano. Međutim, ranije je, pre zakonskog regulisanja, donekle bilo sporno na koji način se vrši pravna kvalifikacija u slučaju kada je produženo krivično delo sastavljeno od istovrsnih krivičnih dela, odnosno od osnovnih, privilegovanih i kvalifikovanih oblika. U ovom slučaju postoji svojevrsna konkurencija normi, a može se primeniti samo jedna.

Većinski stav je bio i teorije, i sudske prakse, a što je kasnije potvrdio i Krivični zakonik Republike Srbije u članu 61. stav 4., da se u napred navedenom slučaju pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela određuje prema najtežem delu iz njegovog sastava. To znači da celo produženo krivično delo treba podvesti pod propis pod koji se podvodi najteže krivično delo, a čime će biti obuhvaćena i lakša krivična dela, jer je u težem sadržano i lakše, kao što je u većem sadržano manje, naravno pod uslovom da se radi o istim, odnosno istovrsnim „kriminalnim količinama“.

Navedeno pravilo primenjuje se i u slučaju da u sastav produženog krivičnog dela ulaze i svršena, i pokušana krivična dela. Tada se pravna ocena produženog krivičnog dela vrši prema najtežem delu bilo da je ono svršeno ili pokušano (naravno mora se raditi o kažnjivom pokušaju da bi uopšte mogao ući u sastav produženog krivičnog dela), a ukoliko su u pitanju dela iste težine, odnosno predviđena su istim propisom, celo delo će imati obeležja svršenog krivičnog dela, jer je ono, ipak, teže, s obzirom da je za pokušaj predviđena mogućnost blažeg kažnjavanja. Iz ovoga proizlazi zaključak da produženo krivično delo može imati obeležja pokušanog krivičnog dela samo ako su sva pojedinačna dela od kojih je sastavljeno ostala u pokušaju ili kada je pokušano krivično delo teže od svršenih krivičnih dela iz njegovog sastava, kao, na primer, slučaj pokušaja teške krađe i svršenog krivičnog dela krađe kada će produženo krivično delo biti kvalifikovano kao teška krađa u pokušaju. U svim drugim slučajevima radiće se o svršenom produženom krivičnom delu.

Na izloženi način postupa se i kada su u pitanju radnje izvršilaštva i saučesništva, pri čemu treba imati u vidu da izvršilaštvo, kao teži oblik, konsumira saučesništvo, te će se pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela određivati prema radnji izvršilaštva (saizvršilaštva) ako je ona teža ili pravno jednaka sa radnjama saučesništva. Ukoliko je radnja saučesnika teža od radnje (sa)izvršioca, pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela se vrši prema radnji saučesnika. Ista je situacija i kada je produženo krivično delo sastavljeno samo od radnji saučesništva, u kom slučaju se, dakle, pravna ocena produženog krivičnog dela vrši prema težem obliku saučesništva, ako se radi o istim krivičnim delima, a ako su u pitanju dela različite težine, onda prema radnji saučesništva u težem krivičnom delu, što može biti i lakša forma saučesništva (na primer, pomaganje u teškoj krađi je teže nego podstrekavanje na običnu krađu, iako je pomaganje lakši oblik saučesništva, pa će produženo krivično delo biti kvalifikovano kao produženo krivično delo pomaganja u teškoj krađi).

Pitanje pravne kvalifikacije produženog krivičnog dela postavlja se i u jednom posebnom slučaju, odnosno u situaciji regulisanoj članom 61. stav 5. Krivičnog zakonika gde se navodi da ako produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca. Naime, tu se postavlja pitanje da li produženo krivično delo može biti kvalifikovano kao teže krivično delo u odnosu na pojedina dela koja su njime obuhvaćena, a uzimajući u obzir ukupnu pribavljenu protivpravnu imovinsku korist tim pojedinačnim delima koja bi, dakle, predstavljala kvalifikatornu okolnost. Većinsko je mišljenje teoretičara da je to moguće, te produženo krivično delo tada dobija kvalifikovani oblik, iako pojedinačne radnje u njegovom sastavu nemaju takva obeležja.

Kada je u pitanju samo kažnjavanje za produženo krivično delo, postoje tri varijante u zemljama koje izričito regulišu ovaj institut. Prva varijanta je da je propisano strožije kažnjavanje za produženo krivično delo u odnosu na pojedinačno krivično delo, kakav je, na primer, slučaj sa Krivičnim zakonom Italije. Druga solucija je da se sama činjenica produženja uzima kao obavezna ili fakultativna otežavajuća okolnost, dok po trećoj varijanti nema nikakvih posebnih odredaba o kažnjavanju za produženo krivično delo, a što znači da se primenjuju pravila koja važe za pojedinačno krivično delo. Ova poslednja varijanta je u našem Krivičnom zakoniku zastupljena, ali je jedno vreme, donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009, stupio na snagu 11. septembra 2009. godine), bilo uvedeno pravilo da se sama činjenica izvršenja više dela u produženju uzima kao fakultativni osnov za (ograničeno) pooštravanje kazne. Do navedenih izmena, kao i danas, prilikom odmeravanja kazne učiniocu produženog krivičnog dela primenjivala su se samo opšta pravila iz člana 54. stav 1. Krivičnog zakonika, a koji nabraja koje su najvažnije okolnosti koje sud mora uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne, te koje utiču da kazna bude manja ili veća – olakšavajuće i otežavajuće okolnosti.

S obzirom da produženo krivično delo sa aspekta kažnjivosti predstavlja jedno krivično delo, za kažnjavanje za njega važe opšta pravila kažnjavanja, tj. može se izreći kazna koja je propisana pojedinačno za krivično delo čiju pravnu kvalifikaciju nosi. Tako, recimo u situaciji kada jedno lice učini više krivičnih dela obične krađe, uz ostvarivanje svih uslova za postojanje produženog krivičnog dela, sud može izreći za produženo krivično delo krađe novčanu kaznu ili kaznu zatvora do tri godine (čl. 203. stav 1. Krivičnog zakonika).

Napred pomenutim Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine u članu 61. dodata su bila dva stava: (7) i (8), u kojima je dodatno bilo propisano da se za produženo krivično delo može izreći teža kazna od propisane, s tim da izrečena kazna ne sme preći dvostruku meru propisane kazne, niti dvadeset godina zatvora, a da samo izuzetno, ako se za produženo krivično delo može izreći kazna zatvora od trideset do četrdeset godina, u tom slučaju se ne može izreći kazna veća od četrdeset godina zatvora.

Na navedeni način u naše krivično zakonodavstvo je pomenutim izmenama bio uveden jedini osnov za pooštravanje kazne i to, dakle, u slučaju postojanja produženog krivičnog dela, s tim da je to pooštravanje bilo fakultativno, što znači da sud može, ukoliko proceni da je to u konkretnom slučaju potrebno, propisanu kaznu pooštriti. Takođe, pooštravanje kazne u slučaju produženog krivičnog dela je i ograničeno, i to dvostrukim posebnim maksimumom, odnosno opštim maksimumom kazne zatvora, a ako je za neko delo koje ulazi u sastav produženog krivičnog dela propisana najstrožija kazna u vidu kazne zatvora od od trideset do četrdeset godina, izrečena kazna ne može preći četrdeset godina zatvora. Ovakvo zakonodavno rešenje je bilo znatno bolje od prethodnog gde nije postojala nijedna odredba u pogledu kažnjavanja za produženo krivično delo, jer se u mnogim slučajevima prilikom primene ove konstrukcije pokazuje kao potpuno neopravdano i nepravedno učiniocu više pojedinačnih krivičnih dela izreći kaznu u okviru propisane za krivično delo čiju pravnu kvalifikaciju nosi, a posebno ako su u pitanju teža krivična dela, kao, na primer, produženo krivično delo teške krađe, silovanja, primanja mita i dr. 

Međutim, pomenute odredbe koje se tiču fakultativnog pooštravanja kazne u slučaju postojanja produžene konstrukcije su izbrisane Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine („Službeni glasnik RS”, br. 121/2012 od 24.12.2012. godine), te se ponovo vratilo na teren odmeravanja kazne učiniocu produženog krivičnog dela primenom opštih pravila o odmeravanju. Navedeno ne predstavlja dobro rešenje, jer je sa prethodno postojećim fakultativnim osnovom za pooštravanje kazne u slučaju produženog krivičnog dela trebala da se promeni u ovim situacijama blaga kaznena politika naših sudova, a koji inače u najvećem broju slučajeva izriču kazne za krivična dela blizu donje granice propisane kazne. Sudovi su tada pred sobom imali jednu zakonsku odredbu, koja bi, iako je bila predviđena samo u obliku mogućnosti, trebala da ih podstakne da u situacijama kada je to zaista opravdano i nužno izreknu strožiju kaznu od propisane (naravno, u okviru navedenih zakonskih ograničenja).

Ocenjujući ustanovu produženog krivičnog dela, nakon prethodno date analize najčešćih pitanja koja se pojavljuju kod ove pravne konstrukcije, nameće se zaključak da je reč o jednom veoma složenom krivičnopravnom institutu. Naime, sama činjenica duževremenske neujednačenosti njegove primene u praksi, te i različito tumačenje uslova za njegovo postojanje, govori o kompleksnosti ovog instituta, a što je u uporednopravnom zakonodavstvu u poslednje vreme najčešće rezultiralo time da se ovaj institut sasvim napusti, odnosno da se uopšte ne reguliše.

Naš zakonodavac, naprotiv, nije krenuo tim putem, već je nakon dugog vremena (vanzakonske) primene ovog instituta u našoj sudskoj praksi, opštim odredbama materijalnog krivičnog zakonodavstva regulisao ovu pravnu ustanovu, dajući time potvrdu legalnosti postupanjima organima pravosuđa u slučaju navedenog pravnog jedinstva, odnosno prirodne povezanosti krivičnih dela. Time je otklonjen i jedan od suštinskih prigovora ovoj pravnoj konstrukciji, odnosno da predstavlja artificijelnu tvorevinu, stvorenu od strane sudova radi zloupotrebe i zaobilaženja primene odredaba koje se odnose na sticaj krivičnih dela.

Nesporno je da produženo krivično delo predstavlja u suštini izvesnu privilegiju za učinioca krivičnog dela, a ta povoljnost za učinioca se manifestuje pre svega u samoj činjenici da se njemu za više učinjenih istih ili istovrsnih krivičnih dela sudi za samo jedno (produženo) krivično delo, te mu se i izriče kazna predviđena za to delo. Međutim, izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine ovaj negativni aspekt pomenute pravne konstrukcije u znatnoj meri je bio ublažen, imajući u vidu da je tada produženo krivično delo predstavljalo fakultativni osnov za (ograničeno) pooštravanje kazne. Imajući u vidu, može se reći, višedecenijsku blagu kaznenu politiku naših sudova, ova zakonska norma je trebalo da u izvesnim slučajevima bude i obavezujuća za sudove, odnosno kada se radi o učiniocu koji ponavlja ista ili istovrsna krivična dela u dužem vremenskom periodu iskazujući na taj način sklonost i spremnost za vršenje takvih krivičnih dela, a što dokazuje i njegovu opasnost.

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine prethodno navedena zakonska opcija za ograničeno pooštravanje kazne učiniocu produženog krivičnog dela je izbrisana bez nekog valjanog razloga, te se, nažalost, ponovo neopravdano vratilo na raniji sistem gde nikakve normativne smernice u pogledu kažnjavanja sudu nisu date, pa su time i proširene mogućnosti da se pogoduje učiniocu takvog dela. 

Naime, jasan je stav teorije da prilikom primene konstrukcije produženog krivičnog dela treba biti obazriv, polazeći od činjenice da ona, pre svega, pogoduje učiniocu krivičnog dela, te je treba stoga restriktivije primenjivati, a uslove za njenu upotrebu nije celishodno suviše široko tumačiti, jer bi se tada ovaj institut pretvorio u svoju suprotnost, u instrument za izigravanje zakona. Pojedini teoretičari čak daju primer da bi, recimo, višestruki povratnici koji dobro znaju sudsku praksu i odredbe krivičnog zakona imali na umu činjenicu da je bolje da izvrše provale u npr. deset automobila, nego u dva-tri, jer bi za deset provala sudska praksa sigurno upotrebila konstrukciju produženog dela, smatrajući da postoji serijsko dejstvovanje, a za dve do tri provale moguće je da bi se sud opredelio za realni sticaj, te bi njihov položaj kao učinilaca bio dosta lošiji, s obzirom da bi izrečena kazna bila veća, pa u krajnjem ovakvo široko tumačenje ovog instituta bi mogao postati i faktor koji podstiče učinioca na izvršavanje znatno više krivičnih dela. Međutim, ukoliko bi postojala zakonska odredba u kojoj bi bilo predviđeno obavezno ili fakultativno pooštravanje kazne u slučaju produženog krivičnog dela, a što je kratko vreme bio slučaj i u našem zakonodavstvu, sigurno je da bi takva odredba sprečila da postojanje ovog složenog pravnog instituta bude privilegija učiniocu i podsticaj za vršenje više istih ili istovrsnih dela.

Predstavljamo Vam Kolegu, periodičnu publikaciju namenjenu pravnicima-praktičarima, nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi. Nastao sa idejom da Vam približi aktuelne teme u okviru profesije koju ste odabrali upravo Vi, spontano, kao rezultat želje da nas podseti na niti, potrebu za ujedinjenjem i isticanjem prednosti i važnosti profesije koju ona ima u društvenom sistemu. Kolega izlazi kvartalno, sa željom da obuhvati najaktuelnija dešavanja u tom periodu.

Kroz intimne razgovore sa sudijama, advokatima, pravnicima praktičarima, duboko smo zaronili u profesiju

Aktuelnosti i gorući problemi u sferi prava i društva uopšte.

Izveštavanje sa lica mesta, delić atmosphere sa stručnih savetovanja i drugih skupova u okviru pravne delatnosti

Osvrti i stručne kritike u domenu kulture i umetnosti

Eminentni stručnjaci vode Vas kroz pravne teme

Kratka forma u kojoj dva sagovornika nezavisno odgovaraju na ista pitanja, svako iz svog ugla

Svojevrsni rečnik pravnih termina

Problemi i moguća rešenja za smanjenje negativne međunacionalne tolerancije u praksi iz ugla pravnika praktičara

Besplatno!

U mogućnosti ste da potpuno besplatno, na Vašu kućnu adresu, primate naredne brojeve časopisa „Kolega“. Ukoliko pak želite da prestanete da primate naš časopis, obratite nam se putem adrese elektronske pošte.

Ukoliko se prijavite, na Vašu adresu će svaka tri meseca, stići bilten Kolega koji će Vas uputiti u aktuelnosti iz Vaše struke.